Vršac: Šta videti i iskusiti u gradu vinograda


Vršac: Šta videti i iskusiti u gradu vinograda



Autor fotografija:

Bojana J.


Ako nemate ideju gde provesti lep i sunčan dan, na oko sat i po od Beograda vas čeka Vršac, prava riznica znamenitosti, kojih ima dovoljno ne samo za jednodnevni izlet, već da ovde provedete i nekoliko dana. Vršac je jedan od najstarijih banatskih gradova, smešten na obodu Panonske nizije, u podnožju Vršačkih planina i samo 14 km od granice sa Rumunijom. Od Beograda je udaljen 84 km. Od Beograda se do Vršca dolazi preko Pančeva, Banatskog Novog Sela, pored Alibunara, Banatskog Karlovca, Nikolinaca i Uljme. Ispred Vršca ima nekoliko benzinskih pumpi, pa ih možete iskoristiti za toalet.

Imate i opciju da do Vršca dođete preko Bele Crkve, ako želite da usput obiđete i ovu našu prirodnu atrakciju. Do Belocrkvanskih jezera od Beograda ima oko 90 km, koje pređete za oko 1,5h. Ako odlučite da idete ovim putem, vozite ka Pančevu, putem prema Kovinu, kroz ravnice i naseljena mesta, kroz mesta Gaj, Šumarak, prirodni rezervat Slatina (ovo mesto je raj za pecaroše), kroz Deliblatsku peščaru, da biste stigli do Bele Crkve. Putevi kojima smo prošli su me podsetili na Holandiju - polja ispresecana kanalima, barama, jezerima, obrasla trskom.

Vršac karakteriše šarenolika nacionalna struktura nastala tokom vekova, kao posledica čestih migracija. Danas ovde živi preko 20 nacionalnosti. Grad je mali i ušuškan, a njegova okolina prepuna prirodnih i istorijskih lepota, kojima morate posvetiti bar jedan dan. Parking je podeljen na zone i može se naći u okolini strogog centra. Cena po satu je 30/35 dinara za II/I zonu.



Usputna stanica na putu za Vršac

Ka Vršcu smo odlučili da putujemo malo dužim (kilometarski, ali vremenski istim) putem, preko Bele Crkve i kroz Deliblatsku peščaru, da bismo svratili na Belocrkvanska jezera. Prvo što ću vam preporučiti je da posetu ovom mestu odložite za leto. Iako je sada lepa priroda i tepisi maslačaka na sve strane, mesto je prilično pusto i bez sadržaja. Iako je bio lep i sunčan dan, nije bilo posetilaca, radio je samo jedan restoran na plaži i prodavac sladoleda. Nije bilo ni vikendaša, a okolne kuće koje se izdaju su bile prilično prazne.

Najviše ljudi ovde dolazi leti na kupanje, a ako sada odete, možete lepom stazom prošetati u krug oko jezera (ne duže od 45 minuta) i to je sve. Ako ste sa decom, ponesite trotinet ili bicikl, jer je lepa staza za vožnju. Na izlasku iz mesta Vračev Gaj se nalazi jezero za kupanje sa velikim avantura parkom i toboganom. Ovo jezero mi deluje bolje za kupanje od onog glavnog, ali je glavno jezero turistički uređenije. U Beloj Crkvi se plaća parking (turistička zona) 35 dinara po satu (SMS 7133), ili 150 dinara za ceo dan (SMS 7134). Od Bele Crkve do Vršca vam posle treba još oko pola sata vožnje.

Usputna stanica na putu za Vršac Usputna stanica na putu za Vršac

Grožđebal

Vršac možete posetiti kada god poželite, ali mislim da je najbolji doživljaj tokom Grožđebala. Manifestacija "Dani berbe grožđa" je poznata i pod nazivom "Grožđebal. U kafani "Kod dva ključa" 1857. godine je održana prva izložba vina u Vršcu, i upravo je to bila preteča današnje slave vina i grožđa, koja se svake godine slavi jednom lokalnom manifestacijom. "Grožđebal" se održava svake godine, trećeg vikenda u septembru. Maskota ovog praznika je Vinko Lozić, lik iz dela srpskog pisca Jovana Sterije Popovića. Na svečanom otvaranju gradonačelnik Vršca Vinku simbolično predaje ključeve grada, koje vraća na svečanom zatvaranju.

Najzanimljivija dešavanja tokom trajanja Grožđebala su karnevalska povorka, dečji maskenbal, nagradna igra "Grožđe iz aviona", biciklistički karavan "U pohode vinogradima". Koncerte održavaju poznati izvođači i grupe, a organizuje se i izbor lepotice "Berbe". Čitav grad bude blokiran, jer se ova manifestacija održava na centralnim gradskim ulicama. Bude prepuno ljudi, tako da se ulicama jedva kreće. Kažu da uveče bude tolika gužva da ljudi gotovo da stoje na ulici.

Ima mnoštvo prodavaca svega i svačega, ali nažalost, preovlađuju razne kineske drangulije. Ima i ručnih radova i po malo grožđa i vina (iako je ovo festival posvećen istim), mnogo zanimljive brze hrane koju možete probati, muzičkog programa, luna park, a najatraktivniji je veliki roštilj na plin na kome sami pečete kobasice koje prethodno kupite. Kobasica i hleb koštaju 200 dinara. Najveća gužva je bila kod zanimljivog vafla, koji ste mogli da probate za 300 dinara. Skup jeste, ali je ogroman i veoma sladak, a sami birate priloge.

Gužva je i po restoranima, u kojima je danima unapred već sve rezervisano i nije moguće doći do mesta. A u gradu gotovo da nema klupa na kojima se možete odmoriti, tako da ste primorani da negde sednete. Dakle, obavezno prošetajte i vidite šta se sve nudi, pojedite čuvenu kobasicu ili nađite neko mesto za jelo daleko od grada (naći ćete kasnije u tekstu i jednu preporuku), ako dolazite u doba Grožđebala.

Grožđebal Grožđebal

Centar grada iz mog ugla

Gradska kuća (Magistrat) je meni definitivno najupečatljiviji objekat u gradu. U njoj se nalazi Skupština opštine Vršac, i sastoji se od tri zgrade građene u tri različita veka. Najstarija potiče iz 18. veka, dok centarlni deo sa ulazom i balkonom potiče iz 19., a najnoviji deo je iz 20. veka. Iako iz različitih epoha, sve se lepo uklapa u jednu estetsku celinu, koja krasi centar vršca i njegovu glavnu ulicu. Čitav objekat, iako je izgrađen iz dlova, rađen je u stilu neogotike. U unutrašnjosti se može videti oslikana dekoracija nastala krajem XIX veka. Tokom Grožđebala se ovde održavaju razne manifestacije i objekat se može posetiti potpuno besplatno, koliko smo videli, uz prisustvo volontera-vodiča.

Centar grada iz mog ugla

Objekat koji u Vršcu ne smete propustiti je katedrala, rimokatolička crkva Svetog Gerharda. Njen značaj je u tome što je ovo najveća rimokatolička crkva u Srbiji, a druga po veličini na prostoru bivše Jugoslavije. Izgrađena je 1730. godine, od strane nemačkih stanovnika, koji su na ovom prostoru živeli ravnopravno sa Srbima. Samo zemljište na kome je katedrala izgrađena je pripadalo Srbima. Ono što danas vidite nije prvobitna crkva posvećena Bogorodici Mariji, jer je zbog rasta stanovništva ona proširena 1863. godine. Priča se da je ovo prvobitno bila pravoslavna crkva, u nekom periodu i džamija, da bi nakon toga nastala gotska katedrala (svi je tako zovu, iako nikada nije bila sedište biskupije).

Kako god, danas je impozantnog izgleda i dimenzija. Potpuno odskače od male i ne tako upadljive ulice. Dugačka je 61 m, a široka 22 m, tornjevi su visoki čak 63 m. Unutrašnjost nije ništa manje impresivna: izrezbaren nameštaj, slike, vitraži, skulpture, oltari iz Beča iz 1863. godine i Tirola iz 1915. godine. Unutra se nalaze i izuzetne orgulje, koje i danas rade, i zbog kojih se ova katedrala koristi i kao koncertna dvorana. Kažu da nema mnogo majstora u svetu koji znaju da ih poprave. Izrađene su u Temišvaru i imaju čak 35 registara i 2.810 cevi, koje daju neponovljivo snažan zvuk, koji se može čuti prilikom redovnih misa. Tokom Grožđebala se moglo ući samo do ograde na ulazu, odakle sam posmatrala njenu zaista prelepu unutrašnjost.

Centar grada iz mog ugla Centar grada iz mog ugla

Preporuka za ručak u Vršcu

Mesto o kome vam pišem ne smete propustiti ako dolazite u Vršac. Ne znam šta me je više oduševilo - hrana, ambijent, usluga ili higijena! Reč je o etno kući "Dinar", koja se nalazi nedaleko od centra Vršca. Mi smo ovde došli na ručak, uz prethodnu rezervaciju, jer je mesto vrlo posećeno, a sada bašta radi smanjenim kapacitetom. Prvo što mi je zapalo za oko je bila higijena, koja je u doba korone od izuzetne važnosti - osoblje maske ne skida, sredstva za dezinfekciju na svakom stolu (gel, asepsol i alkohol), obavezna dezinfekcija ruku pre ulaska u toalet, prazni stolovi koji prave razmak među gostima. Zaista se osećate sigurno i izolovano od drugih gostiju, iako je bašta puna.

Ambijent me je oduševio! Toliko etno detalja, uklopljenih da izgledaju vrlo otmeno, sve uređeno sa puno ukusa, a da ne spominjem naizgled sitnice, kao što je način pakovanja pribora za jelo. Imaju jednu baštu u dvorištu i drugu na natkrivenoj terasi (ovaj deo mi se posebno dopao). Parkirate se na njihovom parkingu uz ulicu ili u dvorištu. Kako sam pročitala, imaju istoimeni restoran i u Temišvaru.

Kada je hrana u pitanju, probajte obavezno Mišelovu šniclu (piletina sa kačkavaljem i slaninom, pečena u maramici). Odličan im je i pileći file, punjena vešalica, teleća čorbica, ali i "Dinar" prilozi (dve vrste punjenih krompira i pečuraka). Da probate tek domaći hleb u alevoj paprici! Sve je zaista preukusno, a porcije su ogromne. Imajte u vidu da se većina porcija služi bez priloga, koji se dodatno naručuju. Cene su u nivou beogradskih - ručak za troje oko 2.500 dinara.

Preporuka za ručak u Vršcu Preporuka za ručak u Vršcu Preporuka za ručak u Vršcu Preporuka za ručak u Vršcu Preporuka za ručak u Vršcu

Gde pogled dopire sve do Rumunije

Vršačke planine su najstariji planinski masiv u Panonskoj niziji, koje su u vreme postojanja Panonskog mora zapravo bile ostrva. Na njima se nalazi Gudurički vrh (641 m n.v.), koji je ujedno i najviša tačka u celoj Vojvodini. Dve strane iste planine, a tako različite. S jedne su strmine i gotovo da je nepristupačna, a sa druge čuveni vršački vinogradi, iz kojih potiču mnoge sorte grožđa od kojih se proizvode čuvena vina ovih krajeva. Na vršačkim planinama je izuzetan i vazduh, jer je ova oblast poznata po strujanjima vetrova.

Pored prostranih vinograda, atrakcija koja se posebno ističe je Vršački breg sa starom crkvicom (poznato lokalno izletište), kao i čuvenom Vršačkom kulom (koja se nalazi na suptornom vrhu od prethodno pomenutog), koja je simbol grada. Pored kule, do koje vodi asfaltni put, nalazi se pista za paraglajding, pa ih odavde možete i posmatrati. Ovaj vrh okružuju i dve srpske svetinje - manastir Mesić i Malo Središte, u istoimenim selima na obroncima Vršačkih planina. Tokom “Berbe” oko kule ima mnogo posetilaca, posebno iz Rumunije.

Gde pogled dopire sve do Rumunije

Obilazak ovog kraja možete početi i sa mesta gde ćete zateći najlepši pogled u gradu, a verovatno i u čitavoj Vojvodini. Kula sa koje se pruža fascinantan pogled je nekada imala vojnu namenu, a danas je sačuvana samo Donžon kula, koja je restaurirana. Iako sam pre par godina imala priliku da je vidim i unutra i uživam u pogledu sa njene terase, ovog puta je bila zatvorena, na razočarenje mnogih posetilaca koji su ovde bili. Razlog mi nije poznat (kasnije sam čula da je razlog taj što sezona još uvek nije počela). Tokom naše prethodne posete, ulaz se plaćao 100 dinara, a na samom ulazu postoji i toalet. Unutra nema ništa posebno da se vidi, ali je pogled ono zbog čega je treba posetiti. Imaju i odličnog vodiča, koji vam može ispričati dosta toga o istoriji Vršca. Kula je sazidana 1439. godine, kao deo većeg kompleksa, ali je samo ova "Donžon kula" u potpunosti restaurirana i otvorena za posetioce.

Gde pogled dopire sve do Rumunije Gde pogled dopire sve do Rumunije

Svakako ako ste u Vršcu, nemojte propustiti da posetite ovu atrakciju, po mom mišljenju najlepšu u gradu i okolini. Da biste do nje došli, nakon što prođete živopisnim putem kroz vršačke vinograde, auto morate ostaviti na obeleženom mestu i krenuti peške stazom. Staza je uzbrdo kroz šumu, ne baš laka, ali za 10 minuta hoda stižete. Asfaltirana je, tako da možete proći i kolicima za bebe. U ovo doba ima puno poljskog cveća, pa će deci biti zanimljivo da usput naprave buketić. Imajte samo u vidu da gore jako duva vetar.

Gde pogled dopire sve do Rumunije Gde pogled dopire sve do Rumunije

ZOO vrt kod odmarališta "Crvenog krsta"

Ako ste sa decom, po povratku sa vidikovca, produžite kolima pravo putem, oko 1 km. Stanite uz put gde vidite gužvu. Tu se nalazi odmaralište "Crvenog krsta", koje pored kafea sa baštom, ima i dečije igralište sa mini ZOO vrtom. Ovde će zabava deci biti potpuna, jer će moći da nahrane ponije, kozice, jednog srndaća, koke, guske... Nešto pre mesta gde parkirate auto za Vršačku kulu, nalazi se ogromna poljana puna dece, sa prelepim pogledom, na kojoj ljudi organizuju piknik, dok se deca igraju i puštaju zmajeve.

ZOO vrt kod odmarališta "Crvenog krsta" ZOO vrt kod odmarališta "Crvenog krsta"

Manastir Mesić

Nakon posete Vršačkoj kuli i uživanju u vazduhu i pogledu, svratili smo do obližnjeg manastira Mesić. Jedan je od najznačajnijih manastira u jugoistočnom Banatu, nastao u 15. veku. U manastirskoj crkvi se mogu videti freska iz 1743. godine, koje su i danas dobro očuvane, a u riznici se čuvaju vredni rukopisi, knjige i slike poznatih slikara. Unutar manastira se čuva i čudotvorna ikona Bogorodice ”Dostojno Jest”, koja je doneta sa Svete Gore.

Manastir je zaista fascinantno uređen i prepun cveća. Kod ulaza se nalazi i toalet za posetioce. Sveće se kupuju u crkvi i pale u kapelici ispred. Ispred manastira postoji parking i uvek ima ljudi. Postoji i mala crkvena prodavnica unutar kompleksa. Nedaleko od manastira se nalazi izvor i fabrika vode “Moja voda”, koju možete natočiti, ali samo u određenom periodu tokom dana i uz naplatu.

Manastir Mesić

Nazad ka Beogradu smo se vratili putem pravo iz Vršca. Uvek iz Vršca nosim posebnu emociju. U sećanje mi se urežu nepregledni vinogradi i tornjevi crkava, koji deluju tako grandiozno u svoj onoj ravnici. Kao srpska Toskana!

U povratku smo svratili do tržnog centra "Big" u Pančevu, pored koga prolazi put za Vršac. Radno vreme tržnog centra je svakoga dana od 10:00-22:00. Izuzetno je lep, živa atmosfera i prepuno je ljudi predveče. Fin je ovakav vid kupovine, kada ste na otvorenom i polako obilazite i ulazite u one radnje koje vas zanimaju. Uz to, ima mnogo trafika koje prodaju raznoraznu brzu hranu. Mi smo za večeru pojeli odličan hot-dog, ali ako naručite dva dobijate popust. Ovde smo zaista proveli prijatno vreme, večerali i zaokružili ovaj lep izlet!

Period posete: april 2021. godine


Prijava na newsletter

Ako vam se svideo ovaj tekst i želeli biste da dobijate informacije o novim tekstovima objavljenim na blogu, možete se prijaviti na linku koji sledi: Prijava na newsletter


Srodni tekstovi

Ukoliko Vam se svideo ovaj tekst, možda će vam biti zanimljivi i sledeći tekstovi na blogu:

Deliblatska peščara: Vikend u šumskoj Bubamari


Deliblatska peščara: Vikend u šumskoj Bubamari

Tokom jednog julskog vikenda, imali smo čast da budemo gosti šumske kućice "Bubamara", koja nas je podsetila na detinjstvo i bajke. Nisam mogla da se odlučim da li sam "Alisa u zemlji čuda" ili sam "Crvenkapa" koja nosi korpu do bakine kućice. Ova šumska bajka je bila jedno od najlepših vikend putovanja koje sam mogla da doživim. Sadržajno, neobično, nepoznato, opuštajuće. Sve detalje ćete naći u tekstu.