Pečuj: Sjaj emajla Žolnaj keramike

Pečuj, peti grad po veličini, nalazi se na jugu Mađarske, nedaleko od granice sa Hrvatskom. Jedan je od najstarijih gradova, a smatra se da je osnovan još u II veku od strane Rimljana. U II veku je ovde počela i proizvodnja vina, a u srednjem veku se nazivao grad “Pet bazilika”, od čijih ostataka su kasniji graditelji crkava koristili materijal za izgradnju jednog potpuno novog grada. Grad je tokom vekova bio središte kulture, a kao dokaz u prilog tome je Pečujski univerzitet iz 1367. godine, najstariji u Mađarskoj.

Dolaskom Turaka grad postaje pravo istočnjačko naselje - crkve su pretvorene u džamije, izgrađena su turska kupatila, minareti, medrese, veliki bazar. Zbog bogatstva koje je istorija ovde ostavila, bio je Evropska prestonica kulture 2010. godine, zajedno sa Esenom i Istanbulom. Istorijski centar Pečuja je najbogatiji rimskim ostacima u čitavoj Srednjoj Evropi i to je jedan od razloga zašto se nalazi na listi UNESKO-a. Ono što ovaj grad čini poznatim među centrima mode su pečujske rukavice, koje su dospele čak i na ruke engleske kraljevske porodice.

Trg Košut

Šetnju započinjemo od Trga Košut, koji je dobio naziv po Lajošu Košutu. Njegov spomenik se nalazi u centru trga. Na trgu se nalazi i sinagoga i pošta. Sinagoga je sagrađena 1869. godine, a jedan od arhitekata koji je projektovao je najpoznatiji po koncertnoj dvorani Pesti Vigadó u Budimpešti. Zgrada pored sinagoge je nekadašnja jevrejska škola. Zgrada pošte je jedna od lepših u gradu. Glazirani grbovi, reljefi i crep su napravljeni u fabrici Žolnaj, po kojoj je ovaj grad posebno poznat. Zgrada je izgrađena u periodu od 1902-1904. godine, i dan danas radi kao pošta.

Pešačka zona

Glavna gradska ulica je Király utca (Kraljeva ulica) u kojoj se nalaze predivne zgrade, građene u različitim stilovima - od baroka do klasicizma. Ova ulica je pešačka zona i to je definitivno najživlje mesto u gradu. Njom se dolazi do Narodnog pozorišta koje je izuzetno lepo.

U ulici ima puno restorančića, uglavnom modernih. Za tradicionalni gulaš, bolje nađite neki lokalni restoran u ulicama koje seku glavnu. Mađarski specijaliteti se svode na razne vrste gulaša i paprikaša, ali ako ste u Pečuju, obavezno probajte i neko vino. Za ljubitelje piva, autentični pečujski proizvod je svetlo pivo "Szalon". Naravno, u ovim bočnim restoranima su i cene niže, pa ćete tako ručati za manje novca. Ulica je stalno puna ljudi, a u njoj se nalaze brojni kafići, pabovi sa živom muzikom, ulični svirači, poslastičarnice, prodavnice... Na putu ka glavnom trgu, u glavnoj ulici, ima samo jedna suvenirnica u kojoj možete kupiti magnete, tako da grad i nije baš mnogo turistički orijentisan, iako ima mnogo toga da ponudi turistima.

Idući glavnom pešačkom ulicom, dolazimo do crkve Milosrdne braće i Žolnaj česme. Zanimljivo je da je u XVII veku njena namena zapravo bila bolnica, pa se tek posle preobratila u crkvu. S obzirom na to da je u Pečuju bilo jako puno siromašnih ljudi, Johann Georg Krautsack je svu svoju imovinu zaveštao da se za narod izgradi bolnica, pod jednim uslovom - da lekovi za sve koji se ovde leče budu besplatni. Zbog te prvobitne namene, u ovoj današnjoj crkvi ni danas nema zidova ukrašenih freskama. Iako nema neku posebnu arhitekturu i umetničku vrednost, ona ima veliko srce, jer u njoj i danas oni koji imaju ostavljaju hranu i odeću za one koji nemaju, tako da se i dan danas, u nekoj formi, održava njena prvobitna humanitarna namena.

Odmah uz crkvu se nalazi i jedan od prepoznatljivih simbola ovog grada - Žolnaj česma. Miklós Zsolnay je bio osnivač fabrike Žolnai, koja se bavila proizvodnjom keramike čuvene svuda u svetu. Danas, zbog smanjene tražnje za ovim građevinskim materijalom, preorjentisali su se na proizvodnju porcelana. Eosin glazura, koja se koristi u proizvodnji, je tajna fabrike Žolnai. Miklós Zsolnay je imao želju da svom gradu ostavi jedinstvenu uspomenu, koja je u vidu česme ukrašene njegovim izumom, ovom svetski poznatom keramikom. Postavljena je na trg 1913. godine. Iako dugo nije bila u funkciji, danas sa nje možete piti vodu. Dve strane česme prikazuju gradski grb, dok se na ostalim nalazi amblem fabrike Zsolnay keramike. Najupečatljiviji deo fontane su četiri volovske glave iz kojih teče voda za piće.

Glavni pečujski trg

Šetnju produžavamo dalje do glavnog pečujskog trga - Sečenji trga. Nekada je ovde bila pijaca (danas na tu tradiciju podseća godišnji festival vina i grožđa), a sada glavna pešačka zona. Ovo je jedan od najvažnijih gradskih trgova, na kome ćete naći i maketu ovog dela grada. Na trg se nalazi spomenik Sibinjanin Janku, Stub kuge i Gazi Kasim-pašina džamija, koja je danas pretvorena u katoličku crkvu. Stub kuge možete videti u svim većim gradovima Evrope (na primer, Budimpešta, Venecija, Beč, itd.), kao znak zahvalnosti Svetom trojstvu koje je gradove oslobodilo od kuge koja je vladala u 17. veku. Na vrhu, kao simbol slobode, je beli golub, a on se nalazi između zraka sunca, koje sumbolizuje pobedu i ozdravljenje.

Meni je bila posebno zanimljiva priča o džamiji Kasim Paše, koja se takođe nalazi na trgu. Ovde se u 10. veku nalazila hrišćanska crkva. Kada su Turci došli u ove krajeve u 15. veku, pretvorili su je u džamiju. Tada je sklonjen krst sa kupole, podignut minaret, unutra ostaju simboli hrišćanstva, ali je dograđen deo sa natpisima iz Kurana. Kada su se Turci povukli sa ovih prostora, jezuiti su porušili minaret, ali dekoraciju kakva je bila sačuvali. Tako danas imate kombinaciju: freske, hrišćanske skulpture, oltar, stihove Kurana, krst na polumesecu. Polumesec sa krstom označava da je islam proteran i da je hrišćanstvo zauzelo svoje mesto.

U dvorištu ove građevine (ne znam da li da kažem crkve ili džamije) se nalazi biste Sv. Vartolomeja, za koga se smatra da je podigao ovu crkvu. Danas je u ovom objektu muzej. Radno vreme je od ponedeljka do subote od 9:00-17:00, a nedeljom od 13:00-17:00. Ulaznica košta 1.500 HUF.

Sledeći značajan objekat je pečujsko narodno pozorište, jedno od prva dva pozorišta u Mađarskoj, građeno u periodu 1890-1895. godine. Interesantno je da su jedno vreme mogli da ga posećuju samo Nemci, koji su činili bogatu društvenu elitu Pečuja tog doba. Vremenom su Nemci "pretvoreni" u Mađare, a pozorište je ponovo počelo sa radom tek kada je čitav ansambl bio sastavljen isključivo od Mađara. Interesantno je i da ovo pozorište nakon toga nikada više nije bilo zatvarano, čak ni tokom I i II svetskog rata.

Pored pozorišta ćete danas videti kafić, koji je nekada služio kao boemsko sastajalište pozorišne trupe. Nekada su ovuda išli tramvaji, koji su ukinuti kada je Pečuj 2010. godine bio evropska prestonica kulture (uspomena na staru ulicu je i maketa koju ovde možete videti). Međutim, tramvaji se sada kreću u drugom delu grada.

Pečujski ljubavni katanci

Od džamije skrećemo levo, sa ciljem da vidimo katedralu, jednu od najlepših u Mađarskoj. U ulici ćete videti, po uzoru na mnoge evropske gradove, mesto gde se kače ljubavni katanci. Tradiciju kačenja katanaca su započeli prvi studenti koji su studirali u Pečuju, kada su se nakon studiranja pozdravljali sa devojkama koje ostavljaju ovde. Kako je ovo glavno mesto za kačenje katanaca prepuno, u nastavku ulice ima još nekoliko šipki na kojima možete isto uraditi. Inače, iako je ovo rasprostranjen običaj u svetu, po nekim izvorima, nastao je baš ovde, kada su u 19. veku vojnici ostavljali katančiće svojih ormarića.

Nedaleko se nalazi i Rektorat pečujskog univerziteta, kao i Muzej primenjene umetnosti. Prolaskom kroz prelepi park, dolazimo do trga Szent István. Trg je poznat po grobnicama poznatih rimskih porodica, koje su preuređene u prvi podzemni mauzolej koji je ikada otvoren za turiste, a danas se nalazi pod UNESCO zaštitom. Među grobnicama je najpoznatija ranohrišćanska grobnica Sv. Petra i Sv. Pavla. Ovde se može videti i Hristogram, simbol UNESCO znamenitosti Pečuja, prvi simbol hrišćanstva pronađen na ovim prostorima. Radno vreme je od utorka do nedelje od 10:00-18:00. Ponedeljkom ne radi. Cena karte je 1.700 HUF. Nedaleko ćete videti i statuu episkopa Szepesy, koja se smatra jednom od najlepših statua u gradu. Na njoj je prikazan episkop, inače koji je osnovao prvu štampariju i mnoge naučne institucije u gradu, koji korača ka narodu i drži u rukama čvrsto Bibliju.

Katedralni trg

Sledeći trg do koga dolazimo je trg Dóm (Katedralni trg), na kome se i nalazi katedrala koju smo krenuli da posetimo. Ova katedrala posvećena Sv. Petru se smatra jednom od najgrandioznijih katedrala u čitavom regionu. Sagrađena je u 12. veku. Upravo ispod nje se nalaze prethodno pomenute katakombe sa rimskim grobnicama. Za vreme Turaka, ona iako ovako grandiozna, korišćena je samo kao skladište oružja. Sa povlačenjem su je ostavili u ruševinama. Tako je i ostala sve do dolaska bečkog arhitekte Friedrich von Schmidta, koji joj je dao romanički stil i obnovio po starim sačuvanim slikama. Tokom renoviranja su u kupolama na tornjevima pronađene poruke koje su zapisali graditelji katedrala, koje su svedok perioda i ličnosti koje su je osnovale. Odlučili su da dodaju i svoja imena, i da ponovo poruke vrate u kupole na tornjevima.

Unutrašnjost krasi oltar u pozlati, a posebno bogatstvo katedrale su orgulje, koje se smatraju jednim od najlepših u ovom delu Evrope. Katedrala je dom i drugom najvećem zvonu u Mađarskoj, a trećem po veličini u Evropi. Kažu da sme da zvoni samo manje od 13 sekundi, jer u suprotnom stvara vibracije koje mogu da unište okolne zgrade. Radno vreme je od ponedeljka do subote od 9:00-17:00, a nedeljom od 11:30-17:00. Ulaz u samu katedralu je slobodan, ali za katakombe i neke druge delove je potrebna doplata.

Dok šetate po trgu i oko katedrale, podignite pogled i ugledaćete na jednoj terasi, vrlo neobičnu figuru. Reč je o figuri Franca Lista, koji je bio jedan od najznačajnijih mađarskih umetnika. Zašto je zaslužio ovo mesto? Kažu da je nekada "samovao" u centru grada (statua je inače napravljena u čast koncerta koji je Franc List održao u Pečuju), ali je "prebačen" na ovo mesto kao želja jednog dobrotvora koji je pružio ogromnu pomoć prilikom obnove katedrale, a koji je inače bio veliki ljubitelj ovog kompozitora. Iako u njemu nije živeo, Franc List je više puta posećivao Pečuj i ovde je komponovao "Estergomsku misu". Statua je okrenuta ka katedrali, jer se znalo da List voli zvuk crkvenih zvona, u kojima nalazi inspiraciju za svoju muziku.

Obavezno prošetajte i zidinama koje se nalaze iza katedrale, besplatno je.

Kulturni kvart Žolnaj

Čuvenoj porodici Žolnaj, po kojoj je Pečuj i stekao najveću slavu, posvećen je ceo jedan kvart u gradu. Zapravo, danas je svetski poznata fabrika keramike postala kulturni centar grada. Sadržaj ovog centra je posvećen umetnosti i kulturi, pa se tako ovde održavaju razne manifestacije i izložbe. U najstarijoj kući u Pečuju se nalazi muzej posvećen istoriji fabrike porodice Žolnaj, u kome možete videti i unikatne komade keramike, napravljene upravo u njihovom prepoznatljivom stilu.

Miklós Zsolnay, bogati pečujski trgovac, počeo je svoj biznis kada je 1853. godine kupio malu fabriku pločica za starijeg sina Ignáca. Kako je dečak ubrzo doveo kompaniju do bankrota, upravljanje je preuzeo njegov brat Vilmos, za čije vreme je fabrika postala svetski poznata. Njegova deca su bili članovi treće generacije: Teréz, Júlia i Miklós. Svi su radili u fabrici: Júlia i Teréz su bili dizajneri, a Miklós trgovac koji je postigao ogroman uspeh već u 16. godini. Četvrtu generaciju označavaju dva imena: Mattyasovszkys i Sikorskis. Mattyasovszky je bio muž Teréze, dok je arhitekta Sikorski bio Júlijin muž. Kada se porodica podelila na dve porodične linije, njihova deca i unuci su nasledili Zsolnay (Žolnaj).

Prvi uspeh kompanije je bio na Međunarodnoj izložbi u Beču 1873. godine, koja je vodila sjajnom otkriću eozina. Ova tehnika je postala svetski poznata na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1900. godine. Fabrika je nazadovala, jer je tada preminuo Vilmos Zsolnay, a nakon toga je usledio i I svetski rat i bolest mladog Miklósa, ali su i mađarski i austrijski konkurenti počeli da zarađuju usled sniženih poreza na keramiku. 1948. godine je fabrika Žolnaj radila bez ikakve zarade. Članovi porodice su bili prinuđeni da emigriraju. Na brdu iznad fabrike je izgrađen Žolnaj mauzolej, koji se naziva i pečujskim Panteonom, a u kome su sahranjeni neki od članova Žolnaj porodice.

Postoji legenda koja kaže da će jednog sunčanog dana sunce pasti na kovčeg i ispisati tajni recept eozina. Legenda kaže da će taj dan biti u decembru - da li je to moguće da se desi u to doba godine na vama je da procenite. Da li je ovo samo još jedna od priča za turiste, vreme će pokazati. Radno vreme muzeja je od utorka do nedelje (ponedeljkom zatvoreno) od 10:00-18:00. Cena ulaznice je 1.200 HUF, ili se može kupiti Žolnaj ulaznica (za ceo kvart) po ceni od 4.500 HUF. Ova karta važi dva dana.

Ono po čemu je Pečuj poznat su i čuvene pečujske rukavice, koja obavezno priuštite sebi, kao suvenir, ako ste u mogućnosti. Ovde se rukavice proizvode već više od 150 godina. U okviru kulturnog centra Žolnaj se nalazi radionica za ručnu izradu rukavica 1961, i u njoj se može videti kako izgleda proces proizvodnje, posetiti muzej istorije rukavice. Ovde naravno možete i kupiti rukavice iz luksuzne Hamerli kolekcije (nazvanu po Janošu Hamerliju koji je proizvodnju rukavica ovde otvorio 1861. godine). Radno vreme je od ponedeljka do nedelje od 9:00-16:00.

Povratak za Srbiju

Nakon divno provedenog dana u ovm gradu, krenuli smo nazad za Beograd. Iz centra idemo prema Mohacsu, gde se nalazi trajekt preko Dunava. Na kružnom toku pratimo drugi izlaz – Kazarmisteny, potom drugi izlaz – Villany. Na kružnom toku idemo na treći izlaz – Mohacs. Vozimo pravo do izlaza 191 – Mohacs, kad skrećemo desno. Idemo na semaforu levo ka Ujmohacs – trajektu, pa opet desno kod istog znaka. Vozimo obalom Dunava oko 2 km. Kod spomenika u centru mesta idemo levo, pa opet levo (znak „komp“).

Trajekt ide na pola sata u špicu, a pre i kasnije nešto ređe (satnica je prikazana na displeju). Pre dolaska na trajekt, svi putnici osim vozača, moraju sa izađu iz vozila. Karta se kupuje pre ulaska na trajekt. Karta po osobi je 350 HUF, a za kola je 1.205 HUF. Vožnja trajektom traje oko pet minuta i veoma je lep ugođaj. Videćete da njihovi meštani idu trajetom i peške i na biciklama. Sa trajekta idemo pravo ka mestu Nyugarbarska. Odavde ima oko 27 km do granice sa Srbijom – Bački Breg. Skrećemo desno ka državnoj granici Heregszanti, pa levo kod putokaza za granični prelaz i Sombor. Do granice treba pratiti taj putokaz. Idemo desno, prateći putokaz ka Srbiji.

Na granici nema gužve i brzo se prolazi. Na prelazu Bački Breg ulazimo u Srbiju. Idemo ka Bačkom Monoštoru. Sledi Sombor, kroz čiji se centar prolazi. Idemo u pravcu Odžaka, pa preko Vrbasa ka Novom Sadu. Kod Novog Sada izlazimo na autoput i dalje idemo autoputem ka Beogradu. Ovime se završava putešestvija. Do nekog sledećeg putopisa...

Prijava na newsletter

Ako vam se svideo ovaj tekst i želeli biste da dobijate informacije o novim tekstovima objavljenim na blogu, možete se prijaviti na linku koji sledi: Prijava na newsletter

Srodni tekstovi

Ukoliko Vam se svideo ovaj tekst, možda će vam biti zanimljivi i sledeći tekstovi na blogu:

Budimpešta: Šta videti i iskusiti u kraljici Dunava

Sentandreja: Bajkoviti izlet blizu Budimpešte

Segedin: Šta videti i iskusiti u gradu sunca